SikeDestroya

Ovu nesvakidašnju priču posvećujem Vama,
 mojim vjernim čitaocima i navijačima,
koji me podržavate otkad sam iz guzice ispao.

Prvo poglavlje 

Ovaj nemili događaj zbio se jednom davno, to jest, prije rata, u hladnim brdovitim predjelima jedne daleke zemlje što joj je ime Jedna daleka zemlja što joj je ime. Glavne protagoniste ću predstaviti prije nego što nastavim svoje daljnje izlaganje, to jest, odmah. To su Massimo Savić, pubertlija nižeg rasta, iskompleksiran svojim izgledom, i njegov stariji brat Čika Grujo, pubertlija nižeg rasta ošišan na španjolku. Oni su se jednog jutra probudili u Aberajtcajtungu, ni sami ne znajući kako. Čika Grujo je samo glasno uzdahnuo, kao da želi da upita: „Kako li smo se samo probudili u Aberajtcajtungu, ni sami ne znajući kako?“. I prije nego što je glasno postavio to pitanje prekinuo ga je Massimov glas:

-          „Kako li smo se samo probudili u Aberajtcajtungu, ni sami ne znajući kako?“. Potom se razvila mala bratska i konstruktivna svađa čije detalje ne bih pominjao. Reći ću samo da je Čika Grujo stavio floskule napoprijeko i kleo svoga mlađeg brata tako da mu ni puljavi mali klovn, što ima zvečku između nogu, ne bi mogao pomoći. Onda je usljedilo doručkovanje. Kao i obično, za doručak su bile restovane patišpanje. Tada se Kruno obratio Galebu:

-          „Ti ne samo da si bezobrazan, nego se bez imalo morala ponašaš pred ovako profinjenom gospođicom“.

-          „A šta si ti očekivao mala grdosijo“ – reče Galeb – imajmo u vidu sve što će nam se zbiti u našim malim želucima poslije ovog pastorala“.

Naravno, bilo je za očekivati takav odgovor od Čika Gruje koji se nije libio ni pred ostalim komponentama.

-          „Hoćemo li sada?“ reče on, „nisi valjda namjerio da se cijele večeri smucamo po sumnjivim lokalima kao što si uobičavao?“.

To je bilo dovoljno da se Massimo pridigne sa stolice, užurbano obuče žuti mantil i počne nastojati. Pezejac, ili kako su ga oni odmila zvali, Pef, nazvao mu je Boga i uljudno upitao:

-          „Đe ćemo, šta ćemo, kud smo pristali ovaki krmeljivi jutros? Ja prije nisam ni pokušavao naći se pred. Ko je to osujetio, da mu se svaka koska uokviri s mnogim drugima?!“.

-          „Manimo se priče, i krenimo putem slave koji će nam svima promijeniti živote, jer, tako su nebesa htjela. Kao što su hrastić i božur suđeni jedan drugom, tako ćemo i mi osvanuti ovjenčani vječnim žarom lidera novog svjetskog poretka“.

-          „Ko je to vidio?! Takva velika momčina a piša se u gaće“ – dodade Mali Kruno o prasnu u smijeh –  „do jutra ćeš liptat krv“, nastavi se.

Jutro je bilo hladno i mokro, i nije bilo nikakvog razloga za smijeh, ali najgore od svega bilo je to što je put nepredvidiv, a vremena je malo. Sva trojica upališe cigarete pokazujući nemom mimikom obraza svoga brazde duboke. Jedini pozitivan znak bio je taj što nisu ni zapobeli ljudski, a njihovi prstići su našli svoje mjesto u novopečenom lavirintu.

Dortmund je daleko, krajolici brzo prolaze kroz Pefovo prozorsko staklo. O bože, ima li te na ovim mučeničkim staništima?

Ubrzo su stigli pred prvu Talibansku kontrolu i moradoše pokazati dlakave guzove ovim odbojnim svetogrdnicima. Pečati su boljeli i iz Pefa se razliježe gromoglasan bolni jauk na ono kad se mačke pare, a, uostalom, i februar je.

Drugo poglavlje 

Njihov dolazak u Dortmund bio je jednako frustrirajući za obe strane. Izgubljeni i totalno neorjentisani, prvi put u Dortmundu, tražili su caffe bar pod nazivom „Bableutov mali gnojni čir“. Pola Bableutovog uveta dočekalo ih je na Željezničkom kolodvoru ZOO u Berlinu i odvelo ih do ostatka Bableutovog tijela, koje ih je pozdravljalo, po rejonima, svaki dio tijela zasebno. Bableutova ruka, ne konsultujući se sa mozgom, uhvati Čika Gruju između kraka. Bol je pokvarila prijatnu poslovnu atmosferu koja je bila u začetku.

-          „Izvini“, rekoše Bableutova usta i razvukoše se u osmijeh.

Čika Grujo, vidno iznerviran reče:

-          „Nemoj da vam Pivac majku kara, bando indonežanska. Sad je dosta, vrijeme je za posao. Vodite nas na odredište, nadam se da su i ostali stigli“.

Duge berlinske ulice bile su pune ljudi i bilo je jako zamarajuće probijati se kroz tu bezličnu masu. Massimo je uhvatio Čika Gruju za mali prst, dok su ih Bableutovi dijelovi tijela predvodili prepirući se između sebe. Bableut nije bio koherentan i kontigentan. Mahom parcelisan.

Uostalom, ovo su nebitne stvari za dalji tok radnje. Ono što je važno, je to da su se ubrzo našli na mjestu, na kojem su se trebali naći.

Galeb zaveza čvor na obrazu i upita Krušnika:

-          „Koliko još ima do početka mog omiljenog kviza, je li momčino? Nisi valjda zaboravio za šta ti služi taj kukavac u hlačam, a?“

Na televiziji je curio dnevnik i upravo se čulo uvodno izlaganje predsjednika Mladih nezaposlenih tajnih agenata:

-          „Mi, Mladi nezaposleni tajni agenti ( MNTA ), trebali bismo biti glavni činioci ovog društva, a pogledajte gdje se nalazimo? Ne samo da su obezvrijedili naše obrazovanje, nego su maksimalno pogoršali naš položaj, stavljajući nas izvan svih dešavanja, društvenih i inih. Ali mi nismo izgubili strpljenje, mi nismo izgubili želju za dokazivanjem, neka znaju da će ih stići osvetnička ruka!“

Raskomadani Bableut dođe do Papilija i njegova mu usta šapnuše nešto na uvo. Prema Papilijevom izrazu lica reklo bi se da je čuo zaprepašćujuću vijest, i da će se teško oporaviti od šoka. Ali, ubrzo je se stanje stabilizovalo, i on je ponosno iznio rekvizite i poslagao ih po stolu. Massimo se oholo nasmija, i laktom udari Čika Gruju, koji je takođe bio zadovoljan. Moglo bi se reći da se njihov put isplatio. Iako je bilo problema, ako posao uspije, biće ovo jedan od najljepših dana ove godine.

-          „Da se mi odmaknemo ako treba?“ – reče Čika Grujo.

-          „Ma ne treba momci, vjerujem ja vama“- odvrati Papili.

-          „Ko bi vam svima ugodio?!“ – tek će ti Krušnik.

Treće poglavlje

Akvarijum je bio prazna – koja kapljica vode, ali ništa zato. Važno je da su rakovi na sigurnom. Napolju sunce udara.

Čika Grujo je se dugo razmišljao kakve spravice da uzme: da li sa većim rotorom ili alnaserićem? Zbilja nije bilo lako odlučiti se.

-          „Grujo, možda bi se mogli nagoditi da uzmemo manji dio, i da ga ponesemo kući, pa da se poslije degustacije odlučimo?“ – došapnu mu Massimo.

-          „Ne i ne“ – ljutito će Grujo – „ja imam svoj obraz, a tebi ako se ne sviđa zaposli se u cementaru pa uživaj sva čuda ovoga svijeta!“.

Kruno se naljuti, uze onog papagaja i odgurnu ga od sebe:

-          „Galebe, ja ti nisam za zajebanciju. Gledaj đe oćeš, ali mene ne diraj!“.

Čika Grujo se napokon odluči za spravice sa većim rotorom, jer kod njih je veći napon struje, tako da je i svjetlost jača.

-          „Natrpaj mi tih rekvizita punu aktovku, i pazi da se ne prebrojiš. Mi odešmo u bar prekoputa popiti nešto. Eto nas za petnaest minuta“.

Čim izađoše iz prostorije Massimo prozbori:

-          „Grujo, imamo li mi toliko para? Ne da Papili na veresiju nikome, pa neće ni tebi. Pazi da se ne zadužimo.“

Čika Grujo je samo šutio i blijedo posmatrao svijet oko sebe. Odjednom je sve, nekako, imalo smisla, i nije želio da razmišlja i tako prekine ovu idilu. U baru poručiše dvije produžene s mlijekom, i jedan i drugi, šuteći svaki za sebe. Konobar ih posluži, Čika Grujo plati odmah i nastavi da meditira polako srčući vrelu kafu.

Za to vrijeme Papili je vrijedno brojao spravice, veseleći se pazarenju sa ovako finim momcima. Čovjek mora svašta raditi da bi zaradio za život, ali nekad se i sva ta patnja pretvori u nešto nezamarujće i postane užitak. U trenutku kad je odbrojavao petstočetvrtu spravicu, na vratima se pojaviše Čika Grujo i Massimo, vidno opušteni:

- „Jesi li momak?“ – reče Grujo.

- „Evo ide gazda, još tri komada imam.“

- „Požuri se, nemamo mi vremena za razbacivanje.“

Papili na brzinu dovrši posao i pogleda u ovu dvojicu. Čika Grujo klimnu glavom u znak odobravanje i prihvati se aktovke. Potom izvadi gutu para, isplati Papilija i izusti samo:“Bilo je ugodno poslovati s tobom. Kad ovo proturimo eto nas ponovo da pazarimo. Ajd’ mali čuvaj se.“

Rukovaše se i raziđoše se.

Četvrto poglavlje 

Sad je predstojao najteži dio puta – povratak kroz talibansku zonu i švercanje rekvizita. Znate, porezi su preveliki da bi se uvijek plaćali, a ako vas slučajno uhvate sa neoporezovanim spravicama, globa je ogromna.

Znajući to, Čika Grujo je bio spreman na sve, ali ono što je uslijedilo je bilo neočekivano. Čika Grujo se probudio, naglo smotao volan i krenuo u drugom pravcu.

-          „Grujo, kuda nas to okrećeš? – upita ga Massimo.

-          „Okrećem te kud me je volja. Ne želiš valjda da dobijemo tri mjeseca prinudnog rada u inostranstvu, uhvati se za mene i ćuti“.

B. Luka, 2000. godina

Related posts

• No related posts.