SikeDestroya

Dzoni? Secate li ga se? Revolucionar? Demagog? Bombas? Neprevazidjeni? Da li nas je isfolirao bolje nego iko drugi ili je on toliko superiorniji u odnosu na sve ovdasnje rockere? Da li nam se iz dalekog Njujorka podsmeva ili mu nedostaje puk koji ga je tri godine tako slepo sledio?

Covek koji voli munjevito, upravo je munjevito srusio sve barikade i zidove, sto umecem, sto glavom, izbombardovao nas je nezapamcenom kolicinom informacija, novih gardova, velikih reci i ljutih dilema i otisao. Ostavio nas je na miru da ga razloznije i sa manje strasti ponovo preslusavamo i tumacimo. Pre sedam meseci, ploca „Ravno do dna“ je naisla na cudnu reakciju. Uglavnom su na njenu i na Dzonijevu adresu slate razne etikete. Danas kao da je pravo vreme za ovaj trostruki zivi album. Ili je on bio sedam meseci ispred svog trenutka?

Dzoni je u grande-poduhvatu (prva trostruka ploca domace produkcije, 44 pesme snimljenih u koncertnom izdanju, od toga jedna trecina novog materijala!) najverniji samom sebi: bez kocnica a pred svojim biracima u najdirektnijem odnosu. On zbori a biraci reaguju. Taj govor je po formi pomalo umarajuci ali je po sadrzaju ushicujuci. Vatren, strastven, ubedljiv i zanesen, Stulic u retoricnosti ove ploce nalazi prostora da skine sa sebe sve terete i obaveze svoje prve autorske faze i mitski cist „do dna“ sprema pozicije za izlazak na filigranske plocnike.

Da Dzoni i „Azra“ nemaju mana, ne bi bili to sto jesu. Ipak, sada sve primedbe o njihovoj sirovosti, neuskladjenosti i nedoradjenosti naprosto padaju u vodu. „…uz malo preciscavanja, ‘Azra’ moze postati veoma dobar bend“. Da budemo jasni, „Azra“ je i pre toga bila veoma dobar bend, a sada, posto se „precistila“, upravo je odlicna. Dok je Stulic ranije ocito vise deklamovao nego pevao, dok melodija nije mogla da se razvije od prastanja gitara, sada nailazimo na strogo oblikovane pesme tecnih melodija, na ravnomernu isporuku reci i na sve ostalo sto omogucava prijemcivost. U okviru tih spoljnih obelezja i dalje cveta Dzonijevo majstorstvo oslikavanja raspolozenja. Pesme su savrseno obojene setom, bez trunke patetike i, u zajednistvu sa svirkom i produkcijom, pogadjaju bez greske.

---

OLIVER STANOJEVIC

Godina 1980. U Jugoslaviji veliki rock-pozar. Sagorevaju uparlozene i do zla boga dekadentne grupe. Vatra je znala koga da proguta. Stvorila se cistina. Na nju su, svom snagom i silinom, izbili zagrebacki novotalasni favoriti. „Prljavo kazaliste“, „Azra“, „Film“.
1981. je bila u znaku ove trojke. Harali su Jugoslavijom, dozivljavali svoj crescendo, a onda je dosla 1982. i zagrebacki novotalasni breakdown. „Film“ i „Kazaliste“, polako ali sigurno, tonu u mrak. Igrali su samo jedno leto. Nisu bili jaki da bi ostali na povrsini. Tamo je mesto rezervisano samo za najjace, a u toj malobrojnoj skupini jakih su i Dzoni Stulic i njegova „Azra“. Oni su za dve godine snimili cetiri albuma, od toga dva dupla i jedan trostruki! Podatak koji sam za sebe mnogo govori. Snimiti i izdati toliko ploca za samo dve godine, eeej! Pa to retko ko moze, a oni, to jest ON je mogao… Dzoni Majstor Stulic, trenutno prva figura domaceg rock’n'rolla.
Kada je svojevremeno Goran Bregovic obrazlagao svoje tekstualne uspehe na albumima „Bijelog dugmeta“, on je navodio seljacko poreklo koje mu je dalo „bezbroj inspiracija i ideja za stvaranje pesama“. Koliko je to bila samo providna sminka u pravljenju pocetnog imidza, uvideli smo tek kasnije. Pa smo onda bili gnevni na Gorana jer nas je prevario, slagao, izneverio…
Potom se pojavio Bora Djordjevic, rock-pesnik, demagog kakvog nasa muzika nije imala. On je, toboze, zapevao o stvarima bliskim mladom coveku, predstavljajuci se kao nekakav glasnogovornik jugoslovenske omladine. Ubrzo ga je publika zavolela.
Ali, i njegova epopeja je pri kraju. Zato je Dzoni Stulic veliki, ili, bolje receno, najveci tekstopisac nasega rocka. On sve sto radi, radi iz srca. Sve njegove pesme, pocev od „Jablana“ preko „Kurvinih sinova“ pa do „Filigranskih plocnika“ su opora poruka srca i duse jednog istinskog pesnika. On se nikome ne udvara, nikome se ne ulizuje, on pise… Pomalo je i nestrpljiv kad vidi da njegove pesme nista ne menjaju, a on ih tako zdusno peva zeleci da sve moguce drustvene lazi i paralazi budu razotkrivene i unistene.
Neko ce mozda reci „lako je njemu“, misleci pritom da bi i oni mogli tako da pisu kad bi bili na Dzonijevom mestu. Ljudi tako razmisljaju, gledajuci u Dzoniju nekog savremenog buntovnika bez razloga kome drustvo omogucava da svoja natalozena iskustva i nezadovoljstva obelodanjuje i za to jos dobija pare. Samo, postavlja se pitanje: koliko je to lako? Zasto o tome ne pevaju drugi? Odgovor je jednostavan – zato sto ne umeju! Zato sto nemaju znanja, umeca i talenta poput Branimira Dzonija Stulica. Inace, pevali bi… Najlakse je pesmu napisati u znak protesta i srdzbe, tada reci same naviru, ali i za to treba talenta, nije dovoljna volja, inspiracija i olovka, u pitanju je „zica“, a nju Stulic ima i to u kilometarskoj duzini.
Kao sto je vec spomenuto, Dzoni je sa „Azrom“ u roku od dve godine snimio 8 velikih ploca. Takvom produktivnoscu se ne moze niko pohvaliti ni u svetskim razmerama. Poslednji dupli album „Filigranski plocnici“ izasao je par meseci posle trostrukog albuma „Ravno do dna“, i mnogi su se brze-bolje uplasili zbog Dzonijeve hiper-produkcije. Cak su neki smerno izjavili da su kreativni naboji kod Dzonija popustili i da bi mu jedan duzi odmor dobro dosao. Cinjenica je da „Filigranski plocnici“ nisu dostigli uspeh „Suncane strane ulice“, ali cemu uopste ta poredjenja? Album „Suncana strana ulice“ je vrhunsko delo, i kao takvo stoji van svih poredjenja. Taman posla ako prema tom albumu rangiramo ostale ploce. Zato „Plocnike“ i druge albume posmatrajmo zasebno i divimo im se… Kamo srece da se kod nas pojavljuje vise takvih albuma koje bi nadobudna rock kritika proglasila „daleko slabijim od ‘Suncane strane ulice’“. A sto se Dzonijeve hiper produkcije tice, nema problema. Pesnik koji pise s predumisljajem kada ce sta napisati i objaviti, i nije pesnik, a to vise nije poezija. Pravi poeta prati svoj pesnicki nerv i svoja osecanja. I zato, neka Dzoni Stulic za dobrobit nase rock poezije nastavi s radom, pa makar i sutra objavio novi album. I na njemu ce, garantujem, biti pesama, od kojih „boli glava“.
Zato, Dzoni, furaj dalje!

---