O Danilu Kišu – Miroslav Karaulac
(…) Verovao je da bez pušenja pisanje nema nikakvog smisla: „Čovek piše da bi mogao da puši.“ Jednom prilikom kazaće mi to, kao za sebe: „Ja sam propušio svoja pluća.“… U polupraznom kafeu Romantika na Vračaru, koji je držala nekadašnja pevačica gradskih pesama, edan Ciganin, prateći se na citri, pevao je na mađarskom: Bele ruže, nežne ruće.. Kiš, vidno uzbuđen, diže se i ide prema pevaču: „Odakle znate tu pesmu?“ „Kako odakle? Pre dvadeset godina tu pesmu sam vam pevao svako veče u Skadarliji. „… 5. septembra ’89. u Meljinama, upitao je lekara koji ga je pregledao: „La comedia e finita?“ „La comedia e finita“, mirno mu je odgovorio lekar. „Sanjao sam da sam umro. Bilo je fantastično“. Kada se 1982. Peščanik pojavio na francuskom, na primerku knjige Kiš mi je napisao posvetu: „Miroslavu Karaulcu, moje kukavno, predvojeno ja.“… Kada sam ga poslednji put nazvao, saopštio mi je kao najvažniju novost: „Evo ja umirem.“ Navodeći Branka, dodao je: „Dođe doba da idem u groba“, kako se to kaže.
(Staza kroz Kišovu baštu, Miroslav Karaulac )
Category: Siketov zblog
