SikeDestroya

Evo, jedan kratki post sa odmora, o nečemu što mi danima već ne da mira. Naime, 2007. Sabolcs Tolnai je snimio film Peščanik, po „porodičnom cirkusu“ Danila Kiša, piščevim intervjuima, životu i koječemu…. Film je imao premijeru januara 2009. godine, a ja o svemu tome nisam imao pojma do neku veče. Takođe, sve svoje downloaderske sposobnosti sam iscrpio, a filma nigdje za skinuti…. Naravno, ko jebe Danila Kiša…. Da ga je odglumio George Clooney, već bi davno bio izripovan i postavljen za download…… Ako je iko u mogućnosti da nabavi film, nek se javi Sekiri…. Plaćamo…..

Galerija slika sa trailerom iz filma ovdje

U produžetku, jedan tekstić o filmu, preuzet sa zokster.net i kratki trailer Peščanika na YouTubeu:

Piše: Vladan Petković

U okviru festivala autorskog filma u bioskopu „Balkan“ održana je projekcija filma „Peščanik“ scenariste i reditelja Sabolča Tolnaija po književnim delima Danila Kiša. Snimljen u mađarsko-srpskoj koprodukciji (Duna Muhely i Mediawave 2000 iz Mađarske i Art&Popcorn iz Srbije), ovaj film je pripreman više od pet godina, pre svega zato što je autor, kako je sam rekao, dugo istraživao i tragao za materijalima za film. Inače, autorov otac je Oto Tolnaiji, lični prijatelj Danila Kiša, i kao i sam Kiš, pisac i prevodilac.

Peščanik nije zasnovan samo na istoimenom delu, već prevashodno na „trilogiji porodičnog cirkusa“ kako je Kiš nazivao Rane jade, Baštu, pepeo i Peščanik. Takođe, u film su inkorporirani elementi i iz njegovih drugih dela, kao što su Grobnica za Borisa Davidoviča, pa i Enciklopedija mrtvih. Ipak, iako ima scena koje su skoro direktno prenešene iz piščeve proze, film je iznenađujuće homogena celina upečatljivog vizuelnog stila i neobičnog narativa. Postoje dve osnovne narativne linije: Kišovo detinjstvo (odnosno detinjstvo njegovog alter ega Andreasa Sama), u kom glavnu ulogu igra njegov otac Edvard Sam u tumačenju odličnog Slobodana Ćustića (u ovom filmu neodoljivo podseća na Džeremi Ajronsa); i potraga odraslog Andreasa (na filmu retko viđeni, izvanredni Nebojša Dugalić) za nestalim ocem.

Iako je Kišova proza sama po sebi veoma filmična, jer poznato je da je voleo i poznavao film i često upotrebljavao skoro filmske tehnike u svom pripovedanju (posebno rezove u službi vremenskih prelaza), Tolnai se inteligentno i elegantno poslužio vizuelnim pristupom koji najviše podseća na filmove Andreja Tarkovskog, pre svega Ivanovo detinjstvo i Ogledalo. Paralela sa Ivanovim detinjstvom je više nego jasna, dok se uticaj Ogledala oseća u figuri majke koju igra Jasna Žalica, i čestim krupnim planovima njenog lica i kose. Ipak, bilo bi nepošteno opisivati Peščanik kao hipotetički film Tarkovskog po Kišu, jer Tolnai ima zaista jedinstven i autohton stil u kadriranju, izmeni statične i kamere „iz ruke“ i montaži. Crno-bela fotografija možda najboljeg savremenog mađarskog direktora fotografije Gergelja Pohernoka (Taksidermija, Hukkle) je besprekorna i odgovarajuće zrnasta, dok minimalistička muzika Sabolča Sekea uz upotrebu samo nekolicine instrumenata (bas, klavir, čembalo) odlično služi u dodavanju koloriteta nekim scenama i ne upotrebljava se kao oruđe za razvijanje dramske napetosti jer to ovom filmu uopšte nije potrebno. Snažna atmosfera „onostranosti“ potpuno je ravnopravna sa jasnim dramaturškim pravcem, što je i glavna odlika Kišovih dela i verovatno najveće dostignuće ovog filma, pored nekoliko zaista antologijskih scena koje je nema svrhe rečima opisivati.

Pre filma sam se pitao da li će biti razumljiv ljudima koji nikada nisu čitali Kiša. Posle filma mi je bilo jasno da to uopšte nije bitno. Čak i ako ne prepoznaje određene scene i Kišovih dela, ili ako čak nije nikada ni čuo za njega (što je, ipak, samo na nivou teorije), Peščanik će na gledaoca ostaviti snažan utisak i naterati ga na razmišljanje. Gledalac koji je čitao Kiša, bez sumnje će poželeti da se vrati nekoj njegovoj knjizi. Ja sam se odlučio za Baštu, pepeo.

Nakon projekcije, u foajeu bioskopa Balkan održan je razgovor o filmičnosti Kišove proze u kom su učestvovali Sabolč Tolnai, pozorišna rediteljka Vida Ognjenović, književni kritičar Božo Koprivica (oboje bliski Kišovi prijatelji) i filmski reditelj Puriša Đorđević, a vodila ga je esejistkinja i dramaturškinja Vesna Perić. „Kiš je pisao veoma filmično, ali kad sam radio scenario, imao sam osećaj da je svaku scenu radio na neki drugi način. Zato nisam uspeo da izmislim neki stil unapred, i pristupao sam svakoj sceni na neki poseban način, kao što je i on radio, i nameravao sam da film gradim u montaži, organički, iz scene u scenu,“ rekao je Tolnai. „Ja potičem iz tih delova naše zemlje i meni su te atmosfere bile veoma važne, taj pejzaž, uličice, napuštene železničke stanice, ti mali prolazi, kapije. To je ono što me je vizuelno vrlo zanimalo, da prenesem tu atmosferu.“

Na pitanje Vesne Perić o preplitanju dva narativna toka u filmu i eventualnim montažnim postupcima u Kišovim delima, Tolnai je rekao: „To se oseća i vidi u mnogim njegovim delima. Ja sam znao da je on kao mlad čovek mnogo vremena provodio u Kinoteci i da je bio pod jakim uticajem francuskog filma. Tu bih mogao da navedem i Bunjuela, na primer, sada u Grčkoj (na festivalu u Solunu, gde je Peščanik dobio nagradu za umetničko dostignuće, prim. aut.) su mi obratili pažnju da ih je podsetio na Andaluzijskog psa, što meni nije ni bilo palo na pamet, ali sigurno da takvih stvari ima u filmu.“

Vida Ognjenović je istakla montažu u filmu, rekavši da je veoma pametna i slična Kišovoj prozi. „Ovde imamo razne vrste montaže: prevoje jednog kadra preko drugog, vrlo čudne, nagle rezove u službi vremena, i ti rezovi nas na neki način bude i osvešćuju i teraju nas da isto tako brzo mislimo- isto kao u Kišovoj prozi. Znamo da je to mozaična proza gde imamo rez takoreći u sred rečenice ili pasusa i prelazak na jedan drugi nivo. To amalgamisanje Ranih jada, Peščanika, intervjua i nekih razmišljanja dovelo je do jedne fine scenarističke celine i veoma filmičnog kazivanja.“

Related posts

• Danilo Kiš (1935-1989) (1)