Film „Čaruga” – PUNOLETNI KLASIK
Stvarni život Jove Stanisavljevića Čaruge, slavonske varijante mnogo poznatijeg šervudskog srednjevekovnog junaka, ne razlikuje se mnogo od priče ispričane u filmu. Danas, kada četrdesetogodišnjaci nerado napuštaju mir porodične kuće i ljudi ne doživljavaju previše uzbudljivih trenutaka sem u virtualnom svetu sajber poznanstava i video-igara, izgleda neverovatno koliko je stvari za svega 27 godina uspeo da uradi najčuveniji slavonski desperados.
Piše: Branislav Zukić
Prolazeći pre neki dan pored kafanice u Janka Veselinovića, preko puta Srednje škole „Bogdan Šuput” u Novom Sadu, začuo sam, iz mračnog ambijenta ispunjenog specifičnim mirisom duvana i prosutog piva, neke decibelski opasne zvuke. Prema glasovima onih koji su se upinjali da nešto pevaju, ne mareći previše (a i zašto bi?) zbog brojnih falš taktova, dalo se zaključiti da je kafanica prepuna mladih ljudi koji su malo preterali sa alkoholom. Maturanti, dakle. Još jedan maj, finale Lige šampiona, početak velikih vrućina i neizbežno slavlje onih koji su tek završili srednju školu. Prebrao sam malo po ladicama sopstvenih sećanja i zaključio da je moja matura ovih dana upravo postala punoletna. Setio sam se sličnih scena iz moje škole, našeg glasnog pevanja i senke straha koja nas je bila uveliko prekrila – od svih godina, verovatno najgora za maturiranje bila je ta, 1991. Znali smo to i mi, znali su i naši profesori, ali su, naravno, ćutali. Pravili su se da nam se ne može dogoditi ništa strašno. Jedan drugar iz razreda je odlučio da u vojsku ode odmah po okončanju škole, već u junu, računajući na to da će se pre i vratiti. Nije se vratio nikada. Zapravo, njegovi posmrtni ostaci su vraćeni njegovim roditeljima četiri meseca kasnije. Imao je 19 godina i bio je jedan od mnogih koji su, mimo svoje volje, stradali u osvajačkom ratu koji Srbija nije vodila. Ostali muškarci iz razreda su se snalazili kako su umeli – najveća jagma bila je za pet fakulteta čijim se upisivanjem mogla odgoditi vojna obaveza. Sa svojom književnošću mogao sam da se poljubim u guzicu i već te jeseni našao sam se u kontigentu devetnaestogodišnjaka namenjenih da budu topovsko meso. Samo sticaj neverovatno srećnih okolnosti me je spasao, pa sam vojsku proveo u Skopju, Nišu i Velikom Gradištu, daleko od mesta na kojima se branilo srpstvo i sistematski kaljao obraz celog jednog naroda. Bila je to jedna od najgorih i najsramnijih godina u istoriji Srbije (cveće pred tenkove koji odlaze da sravne sa zemljom Vukovar, opšta ludačka euforija unutar zemlje i sve ostalo), a po njenom početku nije se dalo naslutiti da će sve tako brzo da ode u tri lepe. Drugim rečima, i neke lepe stvari su se, uprkos svemu, dogodile. Crvena zvezda je, u svojoj „Jugoslavija u malom” postavi (volj’ ti Srbin, volj’ ti Hrvat, volj’ ti Makedonac, volj’ Musliman) osvojila Kup šampiona, u Beogradu su izbile prve masovne antirežimske demonstracije, a i moj ljubavni život je najzad počeo da funkcioniše onako kako sam priželjkivao. Skrajnut gromoglasnim istorijskim dešavanjima, marginalizovan nekim naizgled mnogo važnijim temama, u proleće te godine pojavio se jedan od najboljih filmova snimljenih na srpskohrvatskom (u ovom slučaju hrvatskosrpskom) jeziku.
Napisana pre 33 godine, priča inspirisana životom poznatog odmetnika od zakona i reformatora slavonskog socijalnog miljea, drama „Čaruga“ Ivana Kušana poslužila je kao polazište za igrani film Rajka Grlića. Etiketa „Made in SFRJ“ okačena je tada gotovo poslednji put na neki film, a Grlić je pred publiku izašao posle velikog uspeha nekih svojih ranijih ostvarenja, poput, pre svih, „U raljama života“ i „Za sreću je potrebno troje“. Scenario je zajednčki poduhvat Kušana i Grlića, a maestralna režija, jedan od onih zvezdanih trenutaka u životu koji mnogi od nas nikada ne dožive, delo je, naravno, samog Grlića. Iz ove perspektive, taj film podseća na Asku, koja pritisnuta odvratnim vukom (nadolazeći rat, probuđeni nacionalizmi) izvodi neke od najlepših igračkih pokreta.
Stvarni život Jove Stanisavljevića Čaruge, slavonske varijante mnogo poznatijeg šervudskog srednjevekovnog junaka, ne razlikuje se mnogo od priče ispričane u filmu. Danas, kada četrdesetogodišnjaci nerado napuštaju mir porodične kuće i ljudi ne doživljavaju previše uzbudljivih trenutaka sem u virtualnom svetu sajber poznanstava i video-igara, izgleda neverovatno koliko je stvari za svega 27 godina uspeo da uradi najčuveniji slavonski desperados. U filmu ne vidimo ono što za glavni tok radnje nije previše bitno, ali za samog Čarugu svakako jeste bilo – kako mu je, još kao dečaku, umrla majka, kako je pobegao od kuće ne složivši se sa očevim izborom nove partnerke, te kako je, kao sedamnaestogodišnjak, mobilisan početkom Prvog svetskog rata. Sve ostalo se, uglavnom, vidi.
Valjda zbog toga što se mulj slavonske ravnice nimalo ne razlikuje od teških jesenjih isparenja vojvođanskih kanalima prošaranih atara, atmosfera u filmu „Čaruga“ mi je od prvog gledanja bila tako familijarna. Kao da sam gledao scenografiju i eksterijere kakvi su postojali u mojoj glavi još dok sam se, kao malo dete, petljao po uzanim prolazima između dva velika polja trske ili u sebi sav drhteći pokušavao da prođem kroz ogromnu duž kukuruznog polja, plašeći se da ću izaći tek tamo negde kod Kisača ili, ako budem imao sreće, na Čeneju, odakle bih već umeo da se vratim kući. A i šume, iste takve kao i u Slavoniji, bile su mi ispred nosa – malo pružimo korak i eto nas već na Fruškoj gori, koja mi je vazda izgledala kao mesto na kojem bi mogli da se kriju svakakvi razbojnici (kad sam odrastao, najgori razbojnici su na njoj vežbali pucanje i sahranjivali ljude u kreču, ali to je već neka sasvim druga, olovna i jeziva priča). Pre no što se uđe u Vrbas iz pravca Bačkog Dobrog Polja, pređe se preko kanala na mestu koje neodoljivo podseća na ono na kojem su Mali i Čaruga prešli preko vode neposredno po Čaruginom povratku u rodno selo.
Čaruga je junak kojem bi se teško mogao pripisati bilo kakav idealizam. Nije da ne pokušava, ali se sam odaje definišući šta je cilj njegove pobune protiv predratnog gazde, kojeg je ubio u srdžbi izazvanoj prečestim gazdinim približavanjem „Mandinoj branjevini“. Vitlajući puškom, uz poneko ne previše oduševljeno odobravanje okupljene sirotinje, Čaruga, gradeći sopstvenu poetiku, poručuje:
„Sad više nema bogatih i siromašnih. Jok. Ima da svi budu siromašni. Naime, jednaci. K’o u Rusiji. Vidio ja!“
Hitro se snašavši neposredno po smrti nemilosrdnog revolucionarnog vođe, Crvenog Bože, Čaruga preuzima „Društvo gorskih tića“ i odmah uspostavlja sasvim nova pravila ponašanja, koja najbolje definiše tić koji je Čaruginim avanzovanjem najviše profitirao, Krmpota:
„Mo’š prašit, mo’š prčit, to je vođa po mom ćeifu!“
Krmpotina glavna briga, kroz ceo film, jeste da se , po bilo koju cenu dočepa kakvog ženskog čeljadeta. Na preza čak ni od toga da se, kada se za to ukaže prilika, približi i Čaruginoj konkubini lično. Kod svakog upada i u svakoj pljački Krmpota nepogrešivo pronalazi svoj plen i odmah sledećeg trenutka na njega se ustremljuje. Prilikom orobljavanja bogatog slavonskog gazde (ratnog profitera i cinkaroša, kojeg Čaruga prekoreva rečim „Nepošteno si zarađivao u ratu, došlo vreme da se vraćadu prljave pare, oteto prokleto“), kojeg muče na bilijarskom stolu, dok njegova užasnuta žena sve vreme ponavlja „Samo mi nemojte dušu uzet’, samo mi dušu ostavite“, Krmpota samo čeka da dođe njegovih pet minuta. Kada teoretičarsko – revolucionarni ogranak Gorskih tića, tokom Čaruginog diktiranja pisma „Hrvatskom listu“ pokuša da izvrši puč, zaverenici ostaju bez glave na ramenima a Čaruga odmah pokazuje da se, bez obzira na vreme, sistem ili okolnosti, vođe skoro uopšte ne razlikuju međusobno . Prvo se služi jeftinom demagogijom:
„Ova su nas dva pokojnika malo uzdrmali, nije da nisu, ali mi znamo da nismo izdali revoluciju. Sad nas je manje, al’ smo snažniji, kako da kažem, tako reći – jači!“
Odmah posle toga, manirom bilo kog komunističko-miloševićevsko-tranzicionog direktora ili marketingom napumpanog mediokriteta, na Krmpotino jasno i nedvosmisleno pitanje („Čaruga, o’š ti meni dat’ malo Mande?“) odgovara krajnje neodređeno i neuverljivo, sa namerom da ne kaže ništa (kao kad od direktora državne firme tražite da vam pokrije putne troškove a on vam kaže – biće goriva) :
„Sve će biti u redu moj Krmpota“.
Svet razbojnika, odmetnika, lažnih revolucionara i do guše korumpiranih žandara i državnih činovnika u Čarugi ima i svoje naličje. Mnogi od njih još uvek kriju veliko dete u sebi, pa tako motiv džepnog sata umilne melodije vreba iz prikrajka kroz ceo film. Njime je fasciniran i Čaruga, i žandar koji mu sat oduzima i poručnik Gile. Mali sve vreme pokušava da dođe do morske ribe. Kao što Krmpota pogledom traži osobu suprotnog pola gde god se našao, Mali ne gubi vreme da bi upitao one koje pljačkaju imaju li ribu, i ako je imaju, da li je morska. Njegovu najveću želju ispunjava Čaruga, neposredno pred smrt, naručivši obrok sa morskom ribom kao poslednju želju za svog vernog posilnog. Jedući te svoje poslednje zalogaje baš kao da su mu poslednji, nasmejan i ozarenog lica, netom ispunivši svoju najveću želju, Mali u smrt gleda očima najspokojnijeg budističkog gurua.
Centralni predmet žudnje, strasniji čak i od fascinacije Malog morskom ribom, jeste ona „što je došla kod bate Šlezingera“ i „za koju velidu da je luda“. Opsednuta ženskarošem Uljanovim („kažu da ima bar trideset žena“) i daleka i nedostižna u svetu svojih fikcija, Svilena je predmet ogromne želje dva glavna protivnika u filmu – žandara Gileta i Čaruge. Još pamtim jedan odlazak u bioskop sredinom devedesetih, dok je novosadska „Arena“ služila za filmske projekcije. Oni koji su za to nadležni priredili su nam višednevni praznik pod nazivom „Povratak u bioskop“. Cena ulaznice za film je bila simbolična – ili jedan ili dva dinara (jedna nemačka marka u to vreme, što odgovara vrednosti današnje novčanice sa Stevanom Stojanovićem, ali ne golmanom, no onim slavnim muzičarem iz Negotina). Na toj reviji mogli su se videti domaći filmovi koje mnogi od nas nikada nisu imali priliku da vide na velikom platnu. Na projekciji „Čaruge“ atmosfera je bila kao da je „velika soba primila pet hiljada ljudi sa dignutim čašama“. Pivskim čašama. Ogroman suficit muškog roda u sali (velik koliko i damski na „Čarlstonu za Ognjenku“, mnogo godina kasnije), neprekidna galama i šuškanje, te nesumnjiv višak testosterona proizveli su atmosferu koja je, ako se gleda iz ugla političke korektnosti ili rodne ravnopravnosti bila daleko od uobičajene i podnošljive. Uprkos ogromnom naporu da se ne izgubi strpljenje zbog parališućeg žagora, u trenucima kada bi se on primirio, dalo se naslutiti da u publici ipak sede gledaoci koji su film prostudirali uzduž i popreko. Najveće tišina zavladala je pred scenu u kojoj je Gile, sa sve cvećem u rukama, poljubio vrata odaja nedostižne tajantvene žene, skinuo kapu, prošao rukom kroz nepostojeću kosu i izgovorio onu čuvenu rečenicu:
„Kako bih ja to jeb’ooooo…”
Aplauz koji je usledio dao bi se uporediti samo sa aplauzima koje Rafa Nadal i Rodžer Federer dobiju posle nekog poena koji je trajao čitavu večnost i tokom kojeg su potezi tenisera izgledali tako kao da ih izvode vanzemaljci. Polovina gledalaca je ustala i snažno i dugo , u stilu leva ruka ozdo desna ozgo, pokazivala svoju facinaciju scenom , dok su oni koji su sedeli ili zviždali ili podvriskivali – tada još nije bila patentirana taktika lupanja nogama po podu a nije bilo ni mobilnih telefona da upotpune spektar audio-efekata. Bio je to vrhunac te projekcije – nije da se publika nije trudila do kraja filma na nekim drugim scenama, ali je Giletova rečenica bila propraćena najvećim izlivom galame.
Napravivši od sebe vernu repliku nedosanjanog vođe Oktobarske revolucije, Čaruga uspeva da se približi Svilenoj makar na trenutak. Dobro, scena jeste malo neobična i , kao i većina ljubavnih scena u domaćim filmovima neprirodno gruba, ali bi Čarugin recept rado preuzeo mnogi muškarac, jer garantuje veliki uspeh uz minimum truda – snažno uzbudite partnerku oponašanjem neke istorijske ličnosti, bez previše truda je dovedete do vrhunca, lupite nekoliko puta glavom o klavir, izgovorite karakterističan tekst („Kraljice moja nebeska“) , okrenete se u stranu i odmah pripalite jedan cigar. Ništa lakše. Svilena je ipak od drugačijeg materijala sazdana, pa do kraja filma neprestano beži i Čarugi i trgovcu Drezgiću. Kao i Čaruga, ni Gile ne uspeva da je izbije iz glave, pa neposredno pre Čaruginog odlaska na gubilište, u momentu kada valjda postoji mnogo važnijih tema, pita Čarugu, prilično indiskretno (blago rečeno) da li je imao nešto sa Svilenom (ok, Gile to nije baš tako rekao, setićemo se). Čaruga u poslednjim trenucima života pokazuje veliku dozu džentlmenstva i na Giletovo pitanje odgovara odrečno . Svilena ostaje prozračna i tanana, namsejana u svojoj opsesivnoj fiksaciji na revoluciju, nameštajući rukom objektiv foto-aparata, taman na vreme da zabeleži trenutak kada Čaruga/Drezgić, smejući se u brk sopstvenim dželatima , izgovara poslednje ovozemaljske reči:
„Zbogom narode, Čaruga putuje…”
Jovo Stanisavljević zaustavljen je u trenutku kada nije imao ni 30 godina. Nema smisla postavljati pitanje koliko bi pičvajza napravio da je poživeo duže, jer ljudi poput njega teško prebacuju četrdesetu. Smisleno je ponajpre isticanje da je Rajko Grlić u priči o slavonskom desperadosu prepoznao odličan materijal za odličan film. Dominiraju dijalozi obeleženi lako prepoznatljivim slavonskim akcentom, a u svemu prednjači Ivo Gregurević, kojem je to bila jedna od najboljih (ako ne i najbolja) filmskih uloga u karijeri. Teško je opredeliti se za neku od njegovih brojnih replika koje se lako pamte ali vrlo teško zaboravljaju – od „Hoću da cela Slavonija čuje kad Čaruga nekoju kara”, preko „Zar Drezgić da nema šampanjere”, „Idem pišat!” i mnogih drugih. To, uprkos svemu, ne bi bilo dovoljno da u filmu ne briljiraju i drugi glumci – Davor Janjić („Nisam ja peder”, izjava iz javne kuće) , pokojna Ena Begović, Petar Božović i pokojni Fabijan Šovagović, u jednoj kratkotrajnoj epizodi kod berberina („Kažem ja baš jutros svojoj ženi, dok sam je brijao u kujni, da oni nikad neće u’vatiti Čarugu”). O još jednoj glumici koja više nije sa nama da i ne govorimo – fantastična Semka Sokolović – Bertok , u antologijskoj sceni odstranjivanja picazjli glavnome junaku uz profesionalnu opasku „još samo da ga nasumporišemo i gotovo”. „Čaruga“ je, da skratimo, maestralno delo filmske umetnosti, koje bi, da u svetu pokretnih slika važe zakoni kao u našoj sivoj i čemernoj administraciji, ove godine moglo od neke nervozne tete na šalteru da zatraži ličnu kartu/osobnu iskaznicu. Filmčina na početku punoletstva i sa vrlo dugim zagarantovanim životnim vekom. Ocena 8.0 na www.imdb.com je odlična, ali bi mogla, kada bi se mene pitalo, i da bude malo veća.
Category: Siketov zblog
