SikeDestroya

Evo, budući da je sikedestroya.net, usljed mnogobrojnih hakerskih napada i nedostatka vremena bio offline, maltene mjesec i po dana, pa i 15. oktobra, na 20. godišnjicu smrti Danila Kiša, nema mi druge nego da sada nabacim jedan tekstić na tu temu. Tekst je preuzet sa B92. Uskoro ću nakačiti i dokumentarac emitovan tim povodom na RTS – u. Nemojte da obećavam kada jer ću vas slagati…..

Pre 20 godina umro je Danilo Kiš jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. O autoru “Enciklopedije mrtvih”, “Grobnice za Borisa Davidoviča”, “Ranih jada”, “Mansarde”, “Peščanika” … govore Kišovi prijatelji književnici Filip David i Mirko Kovač.

Kiša su cenili i cene spisateljska imena kao što su Suzan Zontag, Nadin Gordimer, Salman Ruždi i Milan Kundera. Ruždi ga je uvrstio među desetak najvećih romanopisaca Evrope od 1945. godine.

Krajem šezdesetih su književnici Borislav Pekić, Mirko Kovač i Filip David sa Danilom Kišem činili grupu istomišljenika, a njihovo poznanstvo je ono čega se Filip David prvog seća, kada pomisli na na velikog pisca.

“Danilo kao urednik Vidika objavio je jednu od mojih prvih priča, a istovremeno u tom broju je objavljena jedna priča Mirka Kovača i jedna priča Borislava Pekića, koji se tada potpisivao kao Adam Petrović, jer je tek nedavno bio izašao iz zartvora gde je suđen kao pripadnik demokratske omladine.”

“To je bio početak zapravo jednog prijateljstva između Danila, Pekića, Mirka Kovača i mene jer smo ubrzo koju godinu posle toga objavili svoje prve knjige u Prosveti i zato što smo imali slične poglede na književnost, slične uzore. Okrenuti smo bili prema domaćoj tradiciji i prema zapadnoevropskoj i američkoj književnosti. Napravili smo jednu neformalnu grupu i prvih nekoliko godina smo se sastajali bilo kod Pekića, bilo kod mene, bilo kod Danila i čitali svoje radove.. I to prijateljstvo je tralo do kraja.”

Osporavanog i odbacivanog za života, od strane književnih i političkih elita u bivšoj Jugoslaviji, Danila Kiša i njegovo delo danas prisvajaju društvene i političke strukture i idologije zbog kojih je i bio primoran da napusti Jugoslaviju. Beograd i Srbija se ni dvadeset godina nakon njegove smrti, nisu odužili velikom piscu. O tome priča Filip David.

“Danilo je voleo Beograd ali mislim da se Beograd i Srbija nisu na pravi način odužili Danilu Kišu. Danilo Kiš je od svojih prvih knjiga od eseja prevodilačkog rada predstavljao jednu od najvažnijih figura u našem kulturnom životu, a uvek je imao nekih problema. I mislim da je njegov uticaj danas jednako važan, a možda čak i veći nego za života. Evo skoro je bila premijera njegovog filma u Rimskoj dvorani, bila je mala dvorana da primi sve. Ljudi su se bunili napravljena u nekoj većoj Sali, što znači da i dan danas njegovo ime magično privlači sve one koji vole knjigu koji vole dobru litearutu.“

Kiš je kao pisac, kritikovao sve vrste provincijalizama, a nacionalizam je video kao „kolektivnu paranoju“, ideologiju banalnosti, odnosno totalitarizma. Književnik Mirko Kovač, član grupe njegovih savremenika i istomišljenika, seća se da je Kiš rado prihvatao kritiku svojih prijatelja.

“Teško je prihvatao kritiku, recimo književnu kritiku ili onih koji su ga često napadali vrlo brutalno , ali prijateljska kritika mu je godila, znao je reći „Uh hvala ti“. Isto tako bio je oštar prema prijateljima, ako mu se nešto ne svidi znao je to reći bez pardona.

Oni koji su ga poznavali, ni posle dvadeset godina, od preranog odlaska Danila Kiša ne mogu da veruju da ga više nema”, kaže Mirko Kovač

“Ja se mogu iskreno reći ni danas nisam oporavio. Ja imam kompletan materijal filmski sa sahrane, mislim ja sam ga dočekao, njegov kovčeg na aerodromu, mi smo poslednji spustili taj kovčeg u zemlju. Mi smo bili, ja pogotovu, u neverici. To je dugo potrajalo. I dan danas ne mogu videti te materijale iako ih imam na dividiju sve sam ih opremio. Pisao sam jedan nekrolog doslovno u suzama. Objavljen je u zagrebačkom Danasu. Ja sam znao da je bolestan, ali nisam verovao da će umreti.“

Prva dva Kišova romana, „Mansarda“ i „Psalam 44″ objavljena su 1962. godine u izdanju beogradskog „Kosmosa“, sledi roman „Bašta, pepeo“ i zbirka priča „Rani jadi“ (za decu i osetljive).

Za roman „Peščanik“, objavljen 1972. godine, dobio je NIN-ovu nagradu, koju je nekoliko godina kasnije vratio.

Zatim objavljuje „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ 1976. godine, a polemičku knjigu „Čas anatomije“ u kojoj je, po oceni kritičara, superiorno odbranio svoje stavove i osporio napade na „Grobnicu za Borisa Davidoviča“, objavio je 1978. godine.

Za zbirku priča „Enciklopedija mrtvih“, koju je objavio 1984. godine dobija Andrićevu nagradu, dve godine kasnije dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“, a 1987. godine Sedmojulsku nagradu. Mirko Kovač kaže da treba pročitati bilo koje od navedenih dela, jer ih Danilo Kiš nije napisao mnogo.

“On nije napisao ono mnogo, kao što su mnogi pisci natrućali stotine hiljada stranica, on je birao. On je sam izabran. Sve što se pročita njegovo je sjajno, veličanstveno. Prema tome ko god bude čitao, Šta god uzme, bilo koju knjigu, biće oduševljen”, kaže Mirko Kovač.

Njegova sabrana dela 1995. godine prevedena su na sve važnije svetske jezike. Danilo Kiš umro je 15. oktobra 1989. u Prizu, a sahranjen je u Beogradu po sopstvenoj želji.

Related posts

• Fövenyóra ( Peščanik ) (0)